Kada se posle godinu ili dve pojave ulegnuća, pukotine i lokve na prilazu, prva pomisao je da su ploče loše ili da je beton bio slab. U ogromnoj većini slučajeva materijal na površini nije kriv, jer se nosivost cele konstrukcije ne nalazi u završnom sloju nego u onome što je ispod njega. Završni sloj samo prenosi opterećenje, a nosi ga tampon i tlo ispod njega. Zbog toga se u građevini kaže da se kvalitet popločanja vidi tek posle prve zime, jer se tada pokaže da li je podloga izvedena kako treba. Ovaj tekst prolazi kroz ceo postupak, od pripreme temeljnog tla do završnog sloja, i objašnjava zašto se svaki od tih koraka radi i šta se dešava kada se preskoči.
Nasipanje nikada ne počinje na zatečenom terenu. Prvo se uklanja humus, gornji sloj zemlje sa organskim materijama i korenjem, jer taj sloj sadrži vodu, sabija se pod opterećenjem i vremenom se razgrađuje. Kada se tampon nasipa direktno na humus, sloj se u prvim mesecima slegne neravnomerno, i to je najčešći uzrok kasnijih ulegnuća. Posle uklanjanja se iskop dovodi do projektovane kote i temeljno tlo se zbija, jer se time postiže osnova na koju se dalje gradi. Kod mekih, glinovitih i vlažnih terena se ide i korak dalje, uklanja se i deo slabog tla, a kod izraženih problema se predviđa i dodatni donji sloj od krupnog kamena. Za korisnika je bitno da zna da se ušteda napravljena na ovoj fazi kasnije plaća najskuplje.
Ovo je detalj koji donosi ogromnu razliku, a košta vrlo malo. Kada se tampon nasipa na glinovito i vlažno tlo, dešava se pojava koju laik ne očekuje, pod opterećenjem se sitne čestice tla postepeno probijaju u tampon, a kamen tone u podlogu, pa se dva sloja s vremenom pomešaju i tampon prestaje da bude nosiv. Rešenje je da se između tla i tampona postavi geotekstil, propusni sloj koji razdvaja materijale, a propušta vodu. Time se postiže nekoliko stvari odjednom, tampon zadržava svoju granulaciju i nosivost, potrebna debljina sloja se smanjuje, a ceo sistem duže traje. Kod prilaza i platoa na terenima sa visokim nivoom podzemne vode geotekstil se praktično podrazumeva, a njegov izostanak je čest uzrok ponavljanih sanacija.
Ovo je pravilo od koga se ne odstupa. Kada se ceo sloj od trideset ili četrdeset centimetara nasipa i zbija odjednom, zbijanje deluje samo na gornjih desetak centimetara, dok donji deo ostaje rastresit, pa se posle sleže pod opterećenjem. Zato se ugradnja radi u slojevima, materijal se razastire u slojevima debljine oko petnaest do dvadeset centimetara, i svaki sloj se posebno zbija do potrebne zbijenosti pre nego što se nasipa sledeći. Broj slojeva zavisi od ukupne debljine i od opreme kojom se radi, jer laka vibro ploča deluje na manju dubinu od valjka. Ovo je istovremeno i najlakši način da laik proceni ozbiljnost izvođača, jer izvođač koji sve nasipa odjednom i pređe valjkom jednom, ne gradi podlogu nego gomilu kamena.
Vlaga u ovom procesu nije smetnja nego alat. Zbijanje daje najbolji rezultat kada materijal ima određenu količinu vode, jer voda deluje kao sredstvo koje omogućava zrnima da klize jedno pored drugog i da se uklješte u najgušći mogući raspored. Kod previše suvog materijala zrna se ne pomeraju dovoljno, pa ostaje veliki udeo šupljina, a kod previše mokrog materijala se javlja suprotan problem, voda ne može da izađe i sloj postaje nestabilan. Zbog toga se u praksi materijal pre zbijanja blago kvasi, naročito po suvom i toplom vremenu, a rad se izbegava tokom obilnih padavina. Za privatne investitore je najkorisnije da znaju da je zbijanje bez vlaženja po velikoj vrućini praktično polovično, i da je to jedan od najčešćih uzroka kasnijeg sleganja.
Na velikim projektima se zbijenost dokazuje merenjem, ispitivanjem nosivosti i stepena zbijenosti odgovarajućim postupcima, a rezultati se prilažu uz dokumentaciju. Na manjim radovima se koriste jednostavniji, ali korisni pokazatelji. Prvi je zvuk i osećaj pod valjkom, dobro zbijen sloj prestaje da se sleže i valjak počne da odskače umesto da tone. Drugi je otisak, na pravilno zbijenom sloju stopalo i točak ne ostavljaju vidljiv trag. Treći je izgled površine, sloj je gust, ujednačen i bez rastresitih zona. Za korisnika je najvažnije da zna da se zbijenost ne postiže brojem prelazaka nego pravom kombinacijom debljine sloja, vlažnosti i opreme, i da je upravo ta faza najskuplja za naknadnu ispravku.
Voda je najveći neprijatelj svake podloge i ona se rešava oblikom, a ne materijalom. Površina se izvodi sa padom, po pravilu oko jedan do dva odsto, jedan do dva centimetra po dužnom metru, i to u pravcu u kome voda treba da otekne, ka odvodu, ka zelenoj površini ili ka kanaleti. Ako pada nema, voda stoji, prodire kroz fuge i spojeve, zimi se ledi i pri tome širi, a to je mehanizam koji za nekoliko sezona razara i najbolji sloj. Pad se planira i izvodi u fazi tampona, jer se završni sloj samo prati postojeći oblik, a ne ispravlja ga. Kod objekata se pri tome uvek vodi računa da pad ide od objekta, a ne ka njemu, jer se u suprotnom voda usmerava ka temeljima i ka fasadi.
Završni sloj se bira prema nameni i svaki od njih traži svoju pripremu. Kod betonskih površina se beton izliva direktno preko zbijenog tampona, uz predviđene dilatacije i po potrebi armaturnu mrežu. Kod behaton ploča se preko tampona postavlja tanak sloj za poravnanje, sitan materijal debljine nekoliko centimetara, koji se ravna letvom i ne zbija se pre postavljanja ploča, jer se zbijanje radi na kraju, kada su ploče položene. Kod makadamskih prilaza se preko nosivog sloja postavlja završni sloj sitnije granulacije koji se zbija i time zatvara površinu. U svim slučajevima važi jedno pravilo, završni sloj ne popravlja greške u tamponu, nego ih verno preslikava, pa se ravnost i pad rešavaju pre nego što se stigne do vidljivog dela.
Ovo je detalj koji se najviše zanemaruje kod dvorišta i prilaza. Nasuti i zbijeni sloj se pod opterećenjem širi u stranu, pa ako sa ivice nema ničega da ga zadrži, materijal se postepeno razliva, ivica se sleže i celo popločanje počinje da se pomera od kraja ka sredini. Zato se sa strane predviđaju ivičnjaci ili betonska ojačanja, a kod makadamskih prilaza se ivice izvode tako da postoji prirodni oslonac. Isto pravilo važi i na spoju sa postojećim površinama, gde se prelaz izvodi tako da ne postoji slobodna ivica. Uz ivice se planira i odvodnjavanje, kanaleta ili linijski sliv na mestu gde voda prirodno dolazi, jer bez toga sav trud oko pada nema kome da preda vodu.
Iz iskustva sa terena, lista je uvek ista. Prva greška je nasipanje direktno na humus i na neuklonjen sloj zemlje. Druga je jedan debeo sloj bez zbijanja u fazama. Treća je zbijanje bez vlaženja. Četvrta je izostanak geotekstila na glinovitom tlu. Peta je pogrešna frakcija, upotreba krupnog jednozrnog materijala tamo gde treba mešani tampon. Šesta je izostanak pada i odvodnjavanja. Sedma je nedovoljna debljina sloja u odnosu na predviđeni saobraćaj. Osma je nezaštićena ivica. Zajedničko za sve navedene greške jeste da se ne vide odmah, nego se pojavljuju posle prve zime i posle prvih većih opterećenja, i da se svaka od njih ispravlja rušenjem završnog sloja, po ceni koja višestruko prevazilazi ono što je ušteđeno.
Kada je jasan sastav slojeva, nabavka postaje jednostavna. Za svaki sloj se definiše frakcija, debljina i količina, a zatim se planira redosled isporuke, jer se materijal na gradilište doprema onim redom kojim se ugrađuje. Kod većih radova se traži i dinamika, isporuka u više tura kako bi se radilo neprekidno. Za investitora je korisno da unapred zna i praktične stvari, da li kamion može da priđe, gde će se istovariti materijal i da li mehanizacija za razastiranje mora biti na licu mesta u trenutku isporuke. Kada se sve to isplanira, ugradnja teče bez zastoja, a to je i najbolja garancija da će slojevi biti izvedeni onako kako je predviđeno, u fazama, sa zbijanjem i sa pravilnim padom.
